Uslovi odgovornosti

Uslovi odgovornosti za štetu su: šteta, uzročna veza između štete i radnje štetnika, krivica i protivpravnost štetnikove radnje.

Šteta je umanjene nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (ZOO čl.155).

Uzročna veza je veza koja postoji između dve pojave, tj. između uzroka i posledice, pri čemu je jedna pojava uslovljena (izazvana) drugom.

Krivica postoji kada se jedno lice ne ponaša onako kako se ponaša razuman i pažljiv čovek u određenoj situaciji. Da bi se određeno lice smatralo krivim za određenu radnju potrebno je da ono bude sposobno za rasuđivanje, odnosno da je sposobno da shvati značaj svoga dela i da je sposobno da upravlja svojim postupcima. Oblici krivice su umišljaj i nehat. Umišljaj (namera) postoji kada određeno lice ima svest o tome da svojom radnjom pričinjava štetu drugome i volju da drugome nanese štetu. Nehat (nepažnja) može biti svesni i nesvesni. Svesni nehat postoji kada određeno lice predvidi, zna da svojom radnjom može prouzrokovati štetu, ali olako drži da do toga ipak neće doći. Nesvesni nehat postoji kada određeno lice uopšte ne predvidi da svojom radnjom može prouzrokovati štetu, ali je morao i mogao predvideti. Zakon o obligacionim odnosima razlikuje tri stepena nehata: gruba nepažnja, obična nepažnja i odsustvo pažnje koje se poklanja vlastitim poslovima.

Protivpravnost postoji u slučaju kada se nekom ljudskom radnjom krše određene pravne norme kojima se štite imovinski interesi ili neimovinski interesi koji se brane imovinskim sankcijama. Međutim, ne mora svaka radnja kojom je izazvana šteta da bude i protivpravna. Postoje izvesne okolnosto koje isključuju protivpravnost. To su: 1. vršenje javne dužnosti – radnja lica koje u vršenju službene dužnosti svojom radnjom izazove štetu drugome, nije protivpravna, pod uslovom da ju je službeno lice preduzelo u okviru svojih službenih ovlašćenja; 2. pristanak oštećenog – postoji kada određeno lice dopusti drugom da preduzme radnju kojom mu nanosi štetu. Pristanak nije dozvoljen ako se odnosi na radnju koja je zakonom zabranjena; 3. nužna odbrana – je ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od sebe ili drugog odbije istovremeni protivpravni napad; nužna odbrana mora biti srazmerna napadu kome se suprotstavlja; 4. krajnja nužda – postoji kada neko lice izazove štetu da bi od sebe ili drugog lica otklonilo istovremenu protivpravnu opasnost, ali takva radnja je dozvoljena samo ako je vrednost spasenog dobra nesrazmerno veća od vrednosti dobra koje se žrtvuje; 5. dozvoljena samopomoć – ko u slučaju dozvoljene samopomoći prouzrokuje štetu licu koje je izazvalo potrebu samopomoći, nije dužan naknaditi je. Pod dozvoljenom samopomoći podrazumeva se pravo svakog lica da otkloni povredu prava kad neposredno preti opasnost, ako je takva zaštita nužna i ako način otklanjanja povrede prava odgovara prilikima u kojima nastaje opasnost (ZOO čl.162); 6. korišćenje svojim pravom – lice koje korišćenjem svog prava drugome nanese štetu, nije dužno da je nadoknadi (Qui suo iure utitur, neminem laedit – Ko koristi svoje pravo, nikom ne nanosi štetu)